poslednja priča o tome kako su medo i konjic odbegli iz dvorišta fikcije da tamo i ostanu

sanjao sam san. u tom snu putuje voz. noć je i nebo je nadohvat ruke. sneke svetla plove posvuda. voz klizi po šinama dok medo i konjic naizmenično izranjaju i ponovo uranjaju u tamu. snopovi hotimice zaslepljuju pogled. konjic gotovo nečujno.

- dugo već putujemo.

medo je ranije tog dana naprečac spakovao sve stvari, organizovao karte i konjic se, ništa ne sluteći, najednom našao u vozu na putu ka dvorištu fikcije. voz je posve čudan. nisu se čuli dobro poznati zvuci udara točkova po šinama, pejzaž nije promicao pogledom a obrisi kontura vagona nejasno su se gubili po prostoru.
duga pauza u kojoj medo i konjic sede u tišini igraju i pevaju.

- čuo sam da je tamo sada rat.

u daljini se čuju šapati i nejasno mrmljanje. medo sedi sa ogromnom zelenom karnevalskom maskom na licu. primiče mu se nežna ženska ruka i prekriva ćebetom. medo širom otvorenih očiju, koje jedine vire ispod maske, više za sebe.  

- nije, tamo su moji drugari prelez, komid, zečevi, starac, maja, timotije, luna, alje2. oni nas čekaju. sve je dobro.

sve je dobro, ponavlja u sebi konjic i pokušava da zamisli kako izgleda voz kojim putuju. mrak je i snopovi svetlosti plove nebom nadohvat ruke. prošlo je toliko godina. vreme ugruvano u ćošku drhti od straha. niko ne primećuje.
kratka pauza u kojoj medo i konjic igraju šaha, preturaju po stvarima i gaze oprezno.

- hoće li luna biti slobodna večeras?
- luna je otišla u drugu priču ne znam da li će uspeti da stigne.
- a ko je alje2?
- to je neko bez glave.

bez glave zamišlja konjic i pogledom prati obrise kontura nevešto nacrtane. medo skida masku krupnim očima gleda u konjica. konjic se uozbilji i poče da peva. medo hvata ritama. medo i konjic vrište od smeha dok se voz neprimetno survava pravo u mrak.
još jedna duga pauza u kojoj medo i konjic ručaju spavaju i gledaju kroz prozor.

- jao kako me boli glava.
- mislim da imam nešto za tebe.

medo iz ranca vadi flašu medice. konjic veselo skače po vagonu. tama treperi od zadovoljstva. svi su srećni. prostor se nehajno pomera i ugiba. medo zatvara oči i govori napamet. ploča šapuće gramofonu.

- svaki put kada smo zajedno ja sam pijan i ti takođe. ma dođavola šta bismo drugo i trebali da radimo.
- svaki put kada smo zajedno i ja sam pijan a i ti takođe. ma dođavola šta bismo drugo i trebali da radimo.

medo se podiže na stopala, savi po papir i poče. konjic se osvrnu punim pogledom bez treptanja.

to je tako i ništa sem toga
nema tu ničega drugog do reči
reči koje leže poređane po logici mimike
šutnja glasa i skladni tonovi

konjic se okrenu na stranu bližu prozoru i pomisli skadni tonovi, skladne misli i reči koje leže poređane po logici mimike.
poslednja duga  pauza u kojoj medo i konjic glume u filmu, propadnu na konkursu i slušaju jazz.

voz se primiče kraju puta a medo i konjic sređeni sa rančevima na leđima idu ka izlazu.

- hoće li sad biti sve drugačije?
- već jeste dragi moj, već jeste.



epitaf.
prošli su dani sunca i meseca i tame i mraka i svetla i zore i svega što se poznaje što je opipano rukama dodirima ovo dvorište obuzeto dobrim i lošim ispravnim i neispravnim znanim i neznanim ljubavima leži ovde, da ovde i ostane.

Svaka prava priča treba da ima dobre sastojke. Puno zaboravljenih, napuštenih stvari i likove, likove koji zaboravljaju. Recimo stara torba do pola napunjena nepotrebnim stvarima i lampa koja stoji na stočiću prekrivena prašinom. Napušteno ogledalo. To su dobri sastojci. Zatim prostor. Dobro je opisati neku sobu ili još bolje pregrađenu prostoriju neke stare kuće u kojoj niko nikada nije bio. Besmislice su kao obaveza, sofisticiran začin. Komadići novina prosuti po podu, naizgled a zapravo nasumice.

Zgodno je napomenuti da je u tom prostoru vreme stalo. Imati dva vremena koja nenametljivo postoje jedan kraj drugoga. Prećutni suživot. Potrebno je imati i devojku u priči, pegavog nosa i zamagljenog pogleda, naslonjena licem na prozorsko okno. Ne, ona ne plače, ali kiša što udara o staklo lije njene suze. Repetativni zvuci niskih frekvencija u umerenim količinama. Muškarce izbegavati, pogotovu mlađe, oni su oduvek jednodimenzionalni likovi opterećeni snovima. Ma koliko se trudili da im dodelite ontološke patnje oni se uvek negde zagube. Možete ih upotrebiti jedino kao odsustvo, nagoveštaj praznine. Recimo rečenicu, pojaviše se kao anđeli, uvek je dobro upotrebiti. Anđeli daju priči ukus bezvremenosti, što je zgodno kao protivteža nagomilanom zaboravu.

U priči je važna prva rečenica, jer ako nije napisana tako da se prosto guta, da čitalac poželi da je istrgne iz knjige i tako pojede priču, onda bolje da niste ni uzimali pero, olovku, pisaću mašinu, tastaturu u ruke. Za priču je bitno da kada počinjete da je pišete ne znate tačno o čemu ćete pisati. Jer ako imate plan kako će se priča razvijati, ne daj bože kako će se sve završiti, onda jednostavno bolje je da sve zaboravite, sačekate veče, ako već nije i skočite kroz prozor. A izjutra kada se probudite i pogledate u ogledalo, kažete: Ti bestidniče, opet si to uradio!

Svaka prava priča ima problem. Taj problem se ne mora jasno saopšitit već je bolje nagovestiti ga na neki način. Recimo stari profesor računa površinu kuće koju je upravo kupio i naslućuje da se brojevi ne slažu. Naravno da će svi pomisilti da u priči postoji neka prostorija, pregrađena verovatno, u koju niko nikada nije kročio. O tome će verovatno razmišljati i njegova kćer pegavog nosa zagledana kroz prozor. U toj prostoriji krije se jedna torba dopola napunjena napuštenim stvarima, stara lampa i zaboravljeno ogledalo. Anđele da ne spominjemo. Nije potrebno naglasiti da je devojku upravo napustio njen mladić i da ona roni uzdahe jedan za drugim. To je sve očigledno.

Ali vi znate za bolje. Svaka priča ima problem, ali njen problem nisu brojevi. Njen problem su reči. Reči koje važe za stvari. Stvari koje stoje za činjenice. Činjenice koje impliciraju slučajeve. Zatim vreme koje se raslojava. Sve je to na vama da rešite.

Pa, nek vam je sa srećom.

skriven u pećini
trošeći vreme
očekujem poziv
na nerazumevanje

pozovi

jer

vreme je potok
potok je reka
reka je more
more je kiša

(kišne kapi
u staklenim čašama
gutalj po gutalj
nestaju)

pozovi

jer

reči su dela
dela su sećanja
zaborav je slika
slika u vremenu

(žeđ je nestrpljiva
vreme ne može
utešiti
odsutnost)

pozovi

jer

sudbina sveta je u mojim rukama
a ja ne znam šta mi je činiti

(trčeći za vozom
izgubio sam kartu grada)

oštro zvuči
prasak pred očima
i sve što je bilo
prošlo je
sve što će biti
ne postoji

nisam
želim

oštrica uskiptele energije
vodi iz haosa
iz mesišta
formira oblike
u talasima stalnim
koji traju
i donose prisutnost
izlazim
znam da je novo
znam taj osećaj
koliko je tragično
ne postojati

ovih dana brojim strah
nije teško biti sve što imaš
sve što treba
nedostaje ti
ono što je na dohvat ruke
zaglibljene u džepovima
šake u rukavu
skrivene

zvona padaju
miluju dodirom
pevaju glasom
ne čekaj ptice da zapevaju
neće doći
dođi ti

često nisam
nosi me plima
žudim da udahnem
vrat u reci
struja nosi
zapetljani prsti
u neodlučnosti

sednem pa padnem
razmislim a ne znam
tu sam a nisam
nisam a hoću
gde je oslonac
ne razumem pomeraje
gde je glas iz dubina
ništa ne vidim
sve se događa

isključivo
otići
čuti
nadati se
ne prihvatiti
poželeti
nešto
poželeti bilo šta
poželeti dovoljno dugo
da zaboraviš

gluposti čuvaj se
dolazim
na pokolj

sve će morati da se
pobedi
jer tragovi su zavejani
svi su izgubljeni
jedino
zaborav je uspeh

umoran sam od suicida

drugačije bi bilo sve
da je bolje
kako je nekad bilo
sećam se
nije tako
ne sećam se
nikad nije bilo tako
zaborav je svetlost
i smeh
tih

zasaditi šume u gradovima
zameniti ulične reflektore
zvezdama
umesto bilborda postaviti
peščane oluje
ljudi da kupuju nadu
u prodavnicama obuće
u modi da su semafori
zeleno crveno
možeš ne možeš
i svi da se smeju
da se smeju tiho

i da misli ne postoje

iskopaću tunel
to je najnoviji
sveobuhvatni plan
da se pobedi život
spojiti tačke
pravom linijom
kroz mrak
kroz memež
kao da je nekada davno
opet ovde

pozvaću bogove na sedeljku
igraćemo par nepar
idi mi dođi mi
posle ću ih napiti
najskupljim alkoholom
i pucati svakome u čelo
jednim hicem
ljubomore

pošast
na vestima

razmatram skrivanje
ogledala prepoznatljivosti
blešti odsjaj
tame u telu

otići na počinak
mirnim snom
sanjati
sutrašnjicu

hiljadu početaka
bez koncetracije

video sam svetlo
trenutak privida
toliko davno bilo je
pratim senke
nadam se pronalasku
suprotnim smerom
postaju sve duže
gube se po mraku

trgnem se svaki put
kad ugledam san
okupan javom

paradi je kraj
morski konjic
na umoru
otvara sklopljene oči
i sve što vidi sutra je

pojeli ste snove pa vam je bilo muka? čuvate sunce na tavanu? opada vam kosa? imate problema sa vremenom i lošim varenjem? dani vam se gomilaju u prošlosti?

ne brinite!
brinite!
kupite!
prodajte!
pogledajte!
žmurite!
zaboravite!
setite se!
nije važno!
važno je!

ja sam bio mali pa više nisam. prodao sam reci na metar pa sve manje imam šta da kažem. imao sam dugu u grudima, zebru na leđima, oči u bunaru. nije mi bilo lako. sada znam, ne veruj nikome ponajmanje sebi. sreća je ne želeti ništa a imati sve. isto tako sreća je i nemati ništa a želeti sve. međuprostor je u mraku a i vakum vreba na svakom koraku. treba se čuvati reči, misli i rečenica. naročito onih smislenih koje nešto znače. to je najgora sorta. uživajte u detaljima, fragmentima i tragovima. ivice su oštre i klizave. čuvajte svoj vrat, to je sve što vam je preostalo, a i nije toliko malo koliko vam se može pričiniti na prvi pogled. ako je sunce zašlo za bregom, ne očajavajte. doćiće sutra ponovo. treba znati a ne biti siguran. ko ne zna a siguran je njemu su dali sivi kamen da ga čuva kao da je dijamant. pravno gledano to je legitimno ali etički to je prevara. e sad sve su to sitnice i fine nijanse. ali u tome je razlika. ne gledajte mnogo iza sebe. nisu nam bez razolga ruke usidrene spreda a ne na leđima. mislite o tome. pa zaboravite. takođe prsti treba da su gipki. radite vežbe, vežbajte. buka je svuda oko nas ali nije u glavi. ako jeste, izbacite je. slušajte tišinu. nastanite je u među obrvama. ovaj svet je kupus vremena prožet zujanjem snova i komadima mraka i svetlosti koji se smenjuju. prihvatite to, biće vam lakše.

eto. toliko od mene.

crveni zečevi izlaze iz jazbina
opijeni martovskim mirisima
krupne zenice se smejulje
gvire iz trave plašljivo

ova zemlja mekanih dodira
što očekuje naše korake
zahvalno prima laka stopala
doboko i memljivo

papirne ptice lete nebom
njihov krik prolama oblake
krilima talasaju sunčeve zrake
senkama nam miluju obraze

dolaze obojeni dani
dolaze i prolaze
boje naše pokrete
boje naše uzdahe

napravili smo krila pticama
obojili zečeve u crveno
iskopali jazbinu u zemlji
okačili sunce na nebo

hodamo saznajemo vidimo
gledamo čujemo želimo
sanjamo dodirujemo živimo
osećamo dišemo volimo

skupljali smo lišće
krišom od sebe
prljavih ruku
u kutku zadnjeg dvorišta
uz prašnjave zidove
našli putanje
mreža pletenih
gledali kule i gradove
kako rastu kako nestaju
sekli tkanine po šavovima
kapi kiše brojali
mekih vlažnih dlanova
izrasle su gole krošnje u očima
njihale se vijugavo sjajnim zenicama
željnih pogleda

jedeš plastično voće
hrane te mašinskim uljem
gaze te
zavode te
plaše te
zaborave te
podmeću ti tuđe ruke
prodaju ništa za ništa
padaš u nemilost praznine
šta god da dotakneš
ruka propadne
šta god da kažeš
njihove reči izlaze
spušten u zemlju magle
u ustima ukus laži
naslikali su ti osmeh na licu
i neće da se skine

Bilo je to ovako.

Bol. Bol u vratu, bol u plućima, bol u glavi. Umor i bol, umor i bol tela. Šta činiti? Pozvati doktora!

Alo doktore, ovde ja. Šta ima, kako je, šta se radi?

Doktore moja glava, to nije tako jednostavno. Zaista. Isprva sve je bilo kako treba. Naizgled. Idila, raj na zemlji i ostala poezija. Mali problemi koje su se dali zaboraviti. A onda, onda je došla budućnost i to ona najgora. Najmračnija budućnost prepuna straha, bola i praznine. A puna odsustva. Odsustva prisutnosti, doživljaja, osećanja, stvarnosti, života. Doktore, da li lečite budućnost?

tup..ti..ti..ti..ti...

E jbga.

Dakle stvari u svoje ruke i alternativna medicina. Čitao sam jednu knjigu zove se Kako živeti i zašto? U podnaslovu Naučite da živite za 21 dan. Dvadeset jedan dan mi se činilo puno, ali sam se ipak upustio u čitanje te premudre knjige. Prva lekcija je Uvod u Odricanje. Svodi se na to da popijete čašu vode, potom stavite kap limunovog soka na vrh jezika i pred ogledalom uporno ponavljate: Ja sam govno, ja sam go kurac, ja sam niko i ništa. Nacisti su počinili zločin protiv čovečnosti pogubivši šest miliona Jevreja a ne i mene. Ja postojim a ne bi trebalo. Ja sam greška prirode, slab genetski materijal. Sledeći put kad nađem pištolj na ulici, pucaću sebi u glavu.

Ova vežba traje tri dana i daje izvrsne rezultate.

Druga lekcija se zove Viši Kurs Odricanja. Ide ovako. Popijete čašu vode, potom stavite dve kapi limunovog soka na vrh jezika i pred ogledalom uporno ponavljate: Sve je sranje i boli me kurac. Ako sutra osvane Smak Sveta i Virusi, Vulkani, Poplave i Amerika zavladaju planetom, boli me kurac. Ako ludi psihosomatsko poremećeni masovni ubica pokuca na moja vrata i motornom testerom mi odseče nogu, boli me kurac. Ako svetska berza potone u kaljugu živog blata, boli me kurac. Ako je sve ono u šta verujem samo opsena moje svesti, boli me kurac. Ako na kraju poginem a svet nastavi i dalje da se ubija po televiziji, boli me kurac.

Ova vežba traje sedam dana i daje izvaredne rezultate.

Treća lekcija se zove Poslednji Kurs Odricanja i ide ovako. Popijete čašu vode, potom stavite tri kapi limunovog soka na vrh jezika i pred ogledalom uporno ponavljate: Ja ne znam ništa. Niko ne zna ništa. Svi kenjaju da znaju nešto a nemaju pojma. Televizija nema pojma, Internet nema pojma, moj komšija Dule nema pojma. Ja ne postojim i boli me kurac što nemam pojma.

Ova vežba traje jedanaest dana i daje konačne rezultate dostizanja Nirvane i Mira u svetu.


Prijatno vam vežbanje. Javite ako je bilo kakvih rezutata.

na vrhu brda u močvari u šumi na planini. alje stoji i gleda durbinom u daljinu. pomisli u sebi, mutno je. gde god pogledam mutno je kaže. šest šaptača ne prestaju, moraš ovo moraš ono. razumem lepotu ovoga sveta. vidim je svuda oko sebe. vetar koji se igra pahuljama snega. ovde sam jer jesam. jedno ipak ne shvatam, zašto postoji ispraznost. zašto ljudi teže samodestrukciji. poseže za džepom. u njemu lista. treba ovo treba ono. jednostavnost i svoprožimajuće jedinstvo su jedno. zašto se nevino uvek na kraju pretvori u istrošenost. moram se osmisliti. shvatiti. stati. barem jednom, ali samo jednom, biti. ponovo pogleda kroz durbin. mutno je ali se razaznaju oblici. mutno je ali nešto ipak vidim kaže. da li mi se ovaj svet prikazuje onakvim kakav jeste ili onakvim kakvim želim da ga vidim. šest šaptača ne prestaju, ti želiš ovo ti želiš ono. alje sklapa durbin i pravi korake. na vrhu brda u močvari u šumi na planini.

ona dolazi sa neba
praznog pogleda
i ne voli vas
niti će vas ikada voleti
otvara vaša vrata i prozore
jer može
daruje kad poželi
ali češće uzima
vi ste samo igračka u njenim rukama
toliko mala
ne vredi ni spominjati
ne zna za vas
ali vas poseduje
nemojte se opirati
boleće
ona dolazi sa neba
ali to nisu zlatne kočije

alje ima jedno drvo
skriveno ispod kaputa

nosi ga sa sobom
kuda god da krene

drvo je sada zeleno
alje je srećan

okrenuo sam se
pričinilo mi se da je počeo neki film.

ali nije.

o tome se ćuti
jer se ne zna

ploviti plutajuće misli. voleti, zapaliti cigaretu ostaviti pušenje, popiti kafu zaspati. biti logičan od jedan do osam. sati. izjavljivati ljubav. devojci, muškarcu, majci, cveću, zvuku, tišini, strahu. zatvoriti oči. misliti o strasti, mirisu, poljupcu, dahu, osmehu. gledati. noć, zvezde, nebo, šum, tišnu, senke. biti. čestica magle skrivena u snegu, travi, vodopadu, zemlji. ne biti. pokušati. poverovati. poverovati barem na tren. barem na tren. u ono što pišeš..a prećutkuješ.

alje ficton yard ekskluzivno saznaje

prema upravo saopštenim podacima, tim američkih arheologa, palenteologa, botaničara, istoričara moderne umetnosti i antropologa u saradnji sa vodećim stručnjacima u ostalim zemljama i oblastima, utvrdio je da je u ranoj istoriji planete već postojao čovek. pre nekoliko milijardi godina u sam osvit vremena, posle duge i naporne evolucije, nastala je u porođajnim mukama slepe stohastike prva ameba. posle nje dinosaurus, pa slon, jegulja, roda i na kraju sam čovek. homo sapiens. uspravno samosvesno biće sa tužnom pričom i još tužnijim krajem.

naime svega par desetina hiljada godina po svom nastanku nestao je sa lica planete uništivši sebe i sav živi svet na planeti. vodeći naučnici upravo rade na otkriću uzroka propasti nadajući se da će u njemu naći odgovore na pitanja koja muče savremeno čovečanstvo i rešenja za izazove pred kojima se nalazi. ali ipak u tom paradoksalnom prasku samouništenja nestali su i dokazi o njegovom uzroku.

nalazi su zbunjujući. pokazuju da se tadašnji čovek nimalo nije razlikovao od današnjeg, ali to nije sve. radi se o tome da razlika gotovo uopšte i nema. istorija se odvijala onako kako se i sada odvija. rezultati izbora, utakmica, vremenske prognoze i sl. potpuno se poklapaju sa ovim današnjim.

naučnici su pred dilemom. tragovi vode do događaja koji su indentični ovome trenutku. naime i tadašnji čovek je saznao da je i pre njega postojalo čovečanstvo za koje nije znao. dalji nalazi nestaju..

reagovanja:

katolička crkva saopštila je da osuđuje poslednja otkrića nauke, i da iako ona indirektno dokazuju postojanje boga, bog sigurno nikada ne bi dopustio da se tako nešto dogodi i pozvala svoje vernike da se mole za spas svoje duše i opstanak katoličke crkve.

američki senat odobrio je predsedniku proširenje vojnog budžeta na fantastičnih sto biliona milijardi miliona hiljada stotina dolara. demokrate su se kolektivno učlanile u republikansku stranku.

ruski predsednik sa porodicom, poslat je tajnom raketom u svemir. posle prvog direktnog javljanja iz svemira, poručio je svim rusima da se oseća dobro i da mu već nedostaju.

kineske vlasti ukinule su ograničenje roditeljima da imaju samo jedno dete. kinu je zahvatio talas masovnog vođenja ljubavi dok je tržište anti-bebi pilula i kondoma doživelo krah za nekoliko sati.

pakistan je napao indiju ispalivši nekoliko hiljada raketa dalekog dometa sa nuklearnim punjenjem i tako potpuno zbrisao indiju sa lica zemlje.

quebec se odcepio od kanade i zatražio članstvo u EU.


svet kakav poznajemo više ne postoji jer nikada nije ni postojao.

bile su ovo vesti fiction yarda.
želimo vam prijatno popodne. laku noć.

(1.deo)

u neizvesnim vremenima kakvim živimo, u trenucima kada tranzicija guta žive ljude a potom ih ispljune samo kao koščice, kada se jedan vrednostni sistem koji glasno viče! novac!, moć!, uspeh!, popularnost!, širi kao vatra u suvoj, ogoljenoj, prašnjavoj šumi, i potire sve ostale,. kada je biti poznat i bogat potreba, bez čijeg zadovoljenja se do kraja života osećamo kao bogalji, u trenutku kada se svet ne menja iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, iz časa u čas, iz minute u minutu, iz sekunde u sekundu!!!! veći iz jedne mikro sekunde u drugu! tada, i samo tada, ovaj blog i sav njegov ontološki omeđen prostor,, priznaje postojanje svega toga i pristaje da podpadne pod njegov uticaj.

dve tačke

(plakat)

pozadina> jarko žuta
okvir> tamno zelen. tanak.
boja slova> crna
veličina fonta naslova> velika
veličina fonta podnaslova> srednja
veličina teksta> mala

naslov: Lekcije iz hodanja po vodi
podnaslov: kratak tečaj ove veštine
tekst: Da li ste nekada poželeli da naučite da hodate po vodi a niste znali kako? Da li ste se raspitivali kod drugih da vam pokažu kako se to radi? Da li su vam rekli da ne poznaju tu veštinu i da vam ne mogu preneti znanje o tome jer ga ne poseduju? Da li vam je neko obećao da vas može tome naučiti a ispostavilo se kasnije da je bio prevarant? Da li ste već gotovo odustali od potrage kao onda Buda u šumi u traženju Nirvane? Ako su svi vaši odgovori na prethodna pitanja potvrdni
Reći ću vam da ste na pravom mestu!
Mi nudimo uslugu tečaja veštine hodanja po vodi koji traje 21 dan posle kojih ćete trčati po vodi kao gepard po savani. Garantujemo vam uspeh i ako budete zadovoljni našim uslugama nudimo napredne tečajeve iz levitiranja, pomeranja planina i oživljavanja mrtvih. Svi naši polaznici su sada već iskusni majstori svojih veština a mnogi od njih su danas naši predavači i saradnici. Želite da postanete jedan od nas? Želite da se pridružite našoj grupi i dobijete nove prijatelje? Okupljanja su svake noći između subote i nedelje u snovima alberta anštajna kod belog hrama.

Društvo hodanja po vodi

ps.
(Tečajeve iz lucidnih snova i veštine prelaženja u snove drugih ljudi ne držimo mi već naši prijatelji iz Društva lucidnih snevača)

danas sam supermen. eto tako.
letim u zraku.
(dešava se)

vidi me mama, mašem svima.

kad me pitaju odakle sam, kažem:
sa udaljene planete
van dohvata teleskopa
nikada je nećete pronaći
toliko je daleko.

(široke oči)

kad me pipnu
kažu: od kamena si.
ali ipak
imam srce, tamo su moja osećanja.
nekad kopam po njemu da ih nađem.
(tu su svi)


došao sam da vam kažem, preostalo nam je još malo megabajta (Mb!) do kraja sveta. držite se čvrsto za svoje tipkave tipke, polećemo uskoro.

(!)

jedna predivna devojčica koja miriše na mleko za sunčanje i nosi dokolenice na pruge, zadala mi je zadatak kreiranja top liste 5 ljubavnih/psiho pesama koje definišu osobnu ljubavnu filozofiju. daklem, zadatak podjednako lep koliko i težak..

can - she brings the rain

u rana jutra srebrnog dana sipala je vodu sa plavog neba umivajući mi lice, gazeći otopljenim oblacima bosih nogu u ritmu dubokog basa..


bright eyes - the calendar hung itself

zapisao sam: nebo je postajalo sve crnje i crnje. oluja je prekrila grad i digla zemlju u nebo. gledamo kroz przor, tvoja mala šaka u mom dlanu.
vrištim u sebi:
ti si moje sunce, moje jedino sunce..


the dresden dolls - missed me

kako se usuđujete gospodine da gurate svoj prljavi penis u moju vaginu?!
moj tata će vas uhapsiti za banderu!
budite uvereni.
(pisaću vam duga pisma u zatvoru)


sneaker pimps - half life

opustela zemlja. ogoljena
dozivam svoj dom. tražim ga
nigde ne pripadam

nabubrela zemlja porađa
prvo krov pa cela kuća izranja

(grumeni zemlje kotrljaju se okolo)

otvaraš vrata zlatne kose

to si ti

jesi.


sonic youth - becuz

becuz of you, becuz of you, becuz of you, becuz of you
becuz of you, becuz of you, becuz of you, becuz of you
becuz of you, becuz of you, becuz of you, becuz of you
becuz of you, becuz of you, becuz of you, becuz of you

[bez komentara]


po želji nastavi sam..

bezbrižni čovek. nije u redu. bezbrižno šeta praznim ulicama povijenih krošnji. uzvišeno se ulica pruža ka širokom trgu svetlom pokriven. ali bezbrižni čovek u suprotnom smeru šeta. njegove korake skrivaju visoke senke dvorišnih zgrada. iza zatvorenih prozora, povijeni gazdini kućni ljubimci. sanjaju.

čudan je svet bezbrižnog čoveka.

njegovo nebo okeni zvuka plave. to je večita pesma zelenih mrava. pod visoko podignutim zastavama marširaju. bezbrižni čovek ih pozdravlja. mravi beskrajno prolaze, pesma njihova ne prestaje.

bezbrižni čovek se ne smeje, njemu sijaju oči u mraku. to je navika nesrećnih ljudi misli bezbrižni čovek i gazi oprezno. korak po korak. bezbrižnom čoveku rukavi od kaputa su malo duži, a šešir mu je odavno odneo vetar. ali bezbrižni čovek nije zaboravan! o ne.
on zna, kišobran je zaboravio jednom prilikom, a nije pokisao. on nastavlja svoj put.

bezbrižni čovek bezbrižano gazi svoje korake u nedogled.
jedan po jedan. on zna njihovu tajnu.

Sinoć u centru Beograda kineski državljanin Vang Lin Li kuhinjskim nožem napao nekoliko šetača u Knez Mihailovoj ulici.



Kako prenose beogradski mediji, najmanje dve osobe su povređene. Večernje novosti navode da je Li iz za sada nepoznatih razloga uzeo nož sa pulta u restoranu SAT u Sremskoj i potom napao sedam prolaznika. Žrtve su većinom zadobile posekotine po glavi i rukama, a među povređenima je jedan državljanin Slovenije. Policija pod pretnjom oružjem razoružala napadača.

(mitovi. aksiomi jave)

Nekada davno u drevna vremena, duboko u utrobama okena ležali su ogromni praiskonski kitovi. Na samom dnu spavali večnim snom. Sanjali su tamu, sanjali tišinu snovima praznim. Divovska tela pritisnuta beskrajnim slojevima morskih struja, okružena svetom do koga svetlost nikada ne dopire, nisu se pomerala.

Sve dok se jednoga dana njihovi snovi ne promeniše. Iz dubine mraka rađala se zelena svetlost. Nastajali su oblici, čuli se zvuci, nešto se pomeralo, micalo. Vetar je leteo, krošnje smijale, budili se mirisi. Jedno bezazleno stvorenje skakutalo je sa grane na granu, veselilo se novom danu.

Divovski kitovi na dnu okeana, okruženi tminom, sanjali su vevericu, delili san. Njeno glatko telo, žive oči, gipki pokreti, kitnjast rep očaraše ta ogromna stvorenja. Jedan od njih zapeva u snu.
O predivna veverice što skačeš sa zelenih grana, ja sam veliki kit ležim na dnu okena iza dalekih dubina. Sanjao sam tamu, sanjao tišinu snovima praznim. Ti si promenila moje snove, dovela zvuk i boje. Volim te veverice, volim te. Hoćeš li biti moja dragana?

Veverica prekinu svoju igru, okrenu se do kita, stavi mu žir na vrh nosa i otrča.
Kitovi se bude, otvoraju oči, jure ka površini.

....

I dan danas zbog sećanja na jedan san, kitovi se bezglavo zaleću ka...


(priča dalje nečitljiva. ušla voda u kabl)

budim se iz kreveta
sećam se sna
zagrljaja
svet me zagrlio
more me prihvatilo

sanjiv tražim nogama
čarape po podu
ustajem do vrata
s druge strane zida
otvorena

ulazim u sobu
krevet još uvek nenamešten
topao
uvlačim se u njega
prekrivam ćebetom preko glave

tuđa ruka povlači me u san..

Leteći mrav ulazi u autobus.
(Nikoga ne pozdravlja)
Skida kapu. Maše nogom
kroz prozor.
Tuđim šalom briše nos.
Ima dana kad je spokojan.

Sve što nam treba u životu je jedna priča. Jedna priča da nas odvede daleko odavde, daleko i još dalje. Gde smo svi srećni i ispunjeni...

srećni&ispunjeni

Ispunjeni kao preparirane životinje.

:(

alo bre !?

..da su stene pucale.

došla si dugim putem umirućeg pogleda. u tvojim očima tragovi sasušenih suza i odrazi prošlih dana, ljudi, godina. ne znam je li bilo dobro sačekao sam te vrelim mlazem rasutim po tvojim vlažnim, glatkim nogama. bio sam kolovođa na usamljenoj stanici izgubljenoj negde na mapama, a ti često brzi voz nekada bi čekala po maglenim stanicama za svoj zvižduk. rekla si da ne želiš reči i da bi trebalo ćutati jer želela si nastaniti tišinu u ušnim školjkama, sakriti stopala u pesku, ruke uroniti u reku a svoje grudi pokloniti mome zagrljaju. a mogao sam, oh kako sam mogao i voleo pevati, samo da si želela. a želela si zatvoriti oči i sanjati, sanjati ružičaste, zelene i crvene utrobe naše majke. svetlucave nokte koje razdiru nebo, vrisak vila i krik ptica koje lete kroz otvorene pukotine pomerajući svetove. izlazili bi iz šume na čiste proplanke i igrali pod užarenim suncem. igrati, igrati i dozivati sunce: ti si naša majka ti si nas stvorila pleši sa nama, i sunce bi odgovaralo: vi ste moja deca, vi svetlucajući obrisi najtoplijih grumena zemlje, plešite. i mi bi plesali, plesali prepušteni vreloj svetlosti koja nas netremice guta. a ptice, škorpije, krokodili i mravi oni bi se smejali, smejali glasno da smo zaglušeni klikom osećali kako beskrajno propadamo kroz duboke bezdane bez kraja. i stalno se budili uvek novi sa još jačom željom da plešemo, jer u nama kucalo je srce ritma, ritma velike majke.
jer to je bilo samo jedno. topla krv u kojoj sam se probudio natopila je moju postelju. bio sam sam, a okolo zidovi moje sobe ćutali su.

Probijajući mrak, gazeći nevinim korakom malenog dečaka, gotovo lebdeći, pevušio je uspavanku koju mu je majka pevala te večeri i išao skrivenom kutu sobe. Tu iza zida prelivali su se tamno crveni tonovi sve do u jarko žutu. Jarko žutu koja blešti. Bio je to njegov kut, njegovo skriveno mesto. Dohvatio je mekim, malenim rukama drvene boje, pastelne, nekoliko flomastera razbacanih okolo i počeo da crta. Žvrljao je, bojio nastavljajući da u sebi pevuši pesmicu. Crtao je slike, prizore kuće i mora, velike životinje. A onda bi se probudio.

Zvuk jake kiše odzvanjao mu je u glavi. Prozori širom otvoreni, roletne spuštene do pola; letnji pljusak i natmureno nebo koje se spustilo sve do njegovog sprata. Otvorio je oči i setio se slika iz sna. Bile su mu poznate i sa strepnjom se sećao gde ih je ranije video. Dohvatio je dlanovima obraze i pokušao da sve misli skupi u jednu tačku. Gusta brada i pogled na sat govorili su mu više nego što je želeo da zna. Izrasla brada kao neizgovorene reči svih ovih dana u tišini. Udahnuo je duboko i ispružio nogu iz kreveta. Potom je zatvorio prozore i odšetao do kupatila.

Ono što je video u ogledalu prestaši ga toliko da odskoči korak unazad. Zategnuta vilica, vrat, širom otvorene oči, pogled neverice. Teško dišući kroz nozdrve, dok mu se celo telo gotovo kočilo, ipak čudio se sebi. Zar to nije ono što je sve vreme očekivao, zapravo znao da će se desiti. Sve je vodilo ka tome. Zašto se onda ovoliko upalašio? Nekoliko trenutaka pribrao se i polako ispružio ruku ka ogledalu ne pomerajući se sa mesta. U ogledalu nije bilo njegovog odraza.

Ne seća se koliko je dugo ostao u kupatilu. Iz radnog stola izvadio je makaze, lepak, gomilu fotografija, crteža i isečaka iz novina; sve gde je mogao da pronađe svoj lik. Dugo je radio, povremeno odlazeći do ogledala ispunjavajući njegovu površinu onime što je isekao. Ispunivši celo ogledalo nije se zaustavio. Kada mu je ponestalo fotografija, crteža počeo je da lepi slike drugih ljudi; roditelja, braće, prijatelja, ljudi koje je poznavao i koje nije poznavao. Radio je gotovo do sna.

Iscrpljen po prvi put pokuša da sredi misli. Bilo mu je potrebno da poveže niz nejasnih fragmenata. Slike iz sna, meka dečija ruka, ogledalo bez odraza, sve slike koje su prestavljale njegov život, gusta brada na obrazima. Sve mu se kovitlalo u glavi očajno vapeći za redom, za jasnoćom, za jednostavnošću. Onda je usnio san. San kao čarobna bajka.

Mravi, milioni mrava prekrivali su sve kuda je pogled mogao dosegnuti. Nije bilo neba, tlo se nije moglo nazreti. Kretali su se svuda, u svim pravcima, jedni preko drugih. Svaki mrav išao je svuda. Sve je izgledalo kao haos, ali zapravo predstavljalo jednostavnost. Svaki mrav išao je svuda i mogao biti bilo gde u svakom trenutku. Sve je bilo nevažno i samim tim i jednostavno. Jer bilo je samo jedno. Jedan mrav svuda. Sve dok taj mrav, jedan poseban mrav nije počeo da da se kreće u samo jednom pravcu. Zatim su i drugi mravi počeli da ga prate. Neki su se odvajali i započinjali svoje puteve. Mreža se granala, nastajao je sistem, poredak, sećanje. U prostorima među putevima ostajali su mravi prepušteni inicijalnom haosu. Neki bi se priključivali, neki vraćali. Memorija, diferencijacija i zaborav.

Probudio se jasnim pogledom. U glavi mu je bila slika mrava. Mrava koji ide. Prvog mrava koji iz haosa nesvesnog odabira svoju putanju, svoje sećanje. Možda će i njemu uspeti da nađe svoju putanju koja će ga voditi iz vrtloga fragmentisanog haosa u kome se nalazio. Sve to samo da bi se kasnije ponovo prepustio zaboravu i praznini.

I to je bilo dobro.